Putnički blogovi sajta Travellerspoint

Nežno

Reč "tender" na engleskom znači prvenstveno "nežan", ali u srpskom ta reč izaziva neka sasvim drugačija osećanja. Uglavnom se koristi kao sinonim za pljačku. Počev od organizovanja tendera, za šta se uvek angažuju neke gomile savetnika i agencija koje to naplate kao Svetog Petra kajganu. Pa kroz neobične uslove koji se kroje prema unapred izabranom pobedniku.

Vrištanje
Ono što se dešava po obavaljenom tenderu, najviše me podseća na film Park iz doba jure, kada jedan od likova komentariše kako su na početku svi oduševljeni, tu su uzdasi i izrazi čistog ushićenja, "a kasije dolazi vrištanje i bežanija". Uobičajeni rezultat ovdašnjih tendera je vrlo sličan, ako ne i isti. Svi znamo koliko se često dešava da novi vlasnik radi suprotno zakonu i ugovoru, uništava i obezvređuje kupljenu firmu, rasprodaje ono što valja i grabi nekim svojim ciljevima. Preko leđa zaposelnih od kojih većina dobije otkaze, a manjina dobije plate. I jedino ne može da se kaže da svi znaju gde odu pare dobijene od te "nežnosti", jer su nam gradovi i infrastruktura sve gori, a političari sve lepši i bolje obučeni. Hm, možda se ipak zna gde pare završe?

Rešenje?
Posle kraćeg razmišljanja, shvatio sam u čemu je suštinski problem u državi i kako on može lako da se reši. Dakle, osnovni problem je u tome šta je Srbija do sada prodavala, odnosno koja preduzeća je davala na tender. Pa sve što je loše u državi može da se ispravi veoma brzo i jednostavno - prodajom jedne jedine, prave firme.

Zato je moj predlog da država raspiše tender za (zvaničnu) prodaju Narodne skupštine, odnosno parlamenta. Za simboličnih 1 EUR, jer građani ni od kakvih para ionako ne bi videli ni prebijenog dinara. Pa neka novi vlasnik restrukturiše administraciju, pokrene proizvodnju, reprogramira dugove, zaposli svoje kadrove i reši se tehnološkog viška. Naravno, mora da se pobrine i za socijalni program, pa svaki poslanik mora da dobije 200 evra po godini staža u parlamentu. A prethodno treba da napiše i sastav na temu "Šta sam ja u parlamentu uradio za svaku godinu staža". Da vidimo da li vredi tih 200 evra. Tačnije, 170 evra, jer 18% plaćaju novom vlasniku na ime PDV-a. Pod uslovom da ga trenutni vlasnici parlamenta prethodno ne povećaju. "Da se firma lakše proda".

Živeli!

Poslao/la srdjanIcanic 06.37 Arhivirano u Srbija Komentari (0)

Mozgovi se odlili

Ima li neko zadužen za zaštitu građana?

Zaista, jedno od prvih pitanja koja normalnom čoveku u Beogradu (verovatno i šire) padne na pamet jeste da li postoji iko u ovoj državi čiji je osnovni (ili jedini) zadatak zaštita građana. Naravno, u normalnoj državi takvo pitanje bi bilo potpuno suvišno i sramno, ali kod nas tek treba da postane svakodnevica.

Pre svega, klinci sve više, sve češće i sve duže divljaju pod prozorima. Do 2, 3 ili čak i 5, 6 sati ujutru. Leti prozor mogu da otvorim samo kad pada kiša, pa ih rastera. Na poziv policije doživeo sam da me pitaju "da li su oni sada tu?", kao da sam ja nešto izmislio. A u pozadini mogu sasvim dobro da čuju urlanje pijanih budala. Često je prisutna i glasna muzika. Na uveravanje da su zaista tu biće samo prekinuta veza, ali se neće desiti baš ništa. Do sada mi se još nijednom nije desilo da se policija pojavi. Ni jedan jedini put. Dakle, divljanje može da prestane isključivo samoinicijativno, kada se budalama "istroše baterije". Ali oni kao zeka u reklami - nastavljaju dalje i dalje i dalje... Uvek se zapitam šta rade ti roditelji i zašto to divno "društvo" ne pozovu kod sebe kući? Pisao sam gradonačelniku o tome, tražio da se vrate policijske patrole kojih je bilo pre 7-8 godina. Potresao se.

Drugi deo priče su divljaci koji automobile zaustavljaju i parkiraju tamo gde njima padne na pamet - na trotoarima, pešačkim prelazima, autobuskim stanicama, na livadama, u parkovima, u školskim dvorištima... Kao normalan čovek, jednom prilikom sam pitao pripadnicu Komunalne policije ko je, uopšte, nadležan da ih odatle sklanja. Bile je zabezeknuta pitanjem, valjda i sama ubeđena da oni imaju apsolutno, bogom dato pravo da to rade. Nije znala odgovor. Nije znala ni da li je ona za to zadužena.

Ovih dana, na vidikovačkoj pijaci, nova akcija Komunalne policije. Čovek bi očekivao neki red, ali ne. To je samo još jedna u nizu "pokaznih vežbi". Tek toliko da ljudi pomisle da se ta policija nečim bavi. Tako svrate jednom u par meseci, proparadiraju u uniformama, nešto ćaskaju sa raznim "prodavcima", malo se promuvaju i - sutra opet sve po starom. Nadležni objašnjavaju da ne može da se reši problem. Dakle, šačica karton prodavaca je jača od države...

No, tokom svih tih parada Komunalne nam policije, uključujući i ovu poslednju, bavili su se isključivo tom karton prodajom. Divljanje sa parkiranjem ih nije zanimalo. Prolazim pored jednog od njih, mislim se da li da ga pitam nešto, ali on samo stoji nepomično, kao da i ne zna gde se nalazi, ni zbog čega. Produžim dalje. Malo dalje, stoje još dvojica. Kao normalan čovek, ne odoleh:

Ja: Dobar dan, može li jedno pitanje?
KP: Recite.
Ja (uperim prst na kombi po slučajnom izboru): Možete li da mi kažete ko je tačno zadužen za ove koji divljački parkiraju na trotoarima, autobuskim stanicama ili pešačkim prelazima, kao onaj kombi tamo?
KP 1: Aaaa.. hhmmm. uuuhhhh.. khmmmmm....
KP 2 (nijednog trenutka ne gledajući u mene): Samo Parking servis paukom može da skloni vozilo, a njih može da zove samo saobraćajna policija. Naše je da ih slikamo i pišemo prijavu sudiji za prekršaje.
Ja (zainteresovano): Aha, znači vi treba da ih slikate i da pišete prijavu?
KP 2: Da.

I dalje nijednog trenutka nije pogledao u mene, uglavnom je gledao ka kombiju i negde okolo. Mozak je vrištao na mene da ga pitam da li je slikao taj kombi, parkiran na sred pešačkog prelaza. Nisam se usudio. Znao sam da bi odgovor bio odrečan, a onda bih se iznervirao toliko da bih premlatio obojicu. Oni su samo magla koja se narodu prodaje da pomislimo da se nešto dešava. Istina, veoma skupa magla. Pisao sam gradonačelniku i o tome. Valjda je bio zauzet brojanjem listića.

Ja: Hvala, do viđenja.
KP: Nema na čemu.
Ja: AJDE!? (naravno, to nisam rekao, nekako se naterah da produžim dalje, prelazeći ulice između gomile divljaka.

Kad sam ja bio mali, roditelji i ta zla komunistička vlast su me učili da pre bilo čega što uradim, kažem ili pomislim treba prvo da vodim računa da li ću time nekome da smetam. Ne može da se smeta drugima. Sad shvatam da sam bio zatrovan, demokratija je nešto sasvim drugo.

Živeli!

Poslao/la srdjanIcanic 09.54 Arhivirano u Srbija Komentari (0)

Conner, Pekabeta i Belgijanac u Beogradu

U svakom žitu ima kukolja, ali od kukolja nikad ne nastane žito

Pekabeta
Nikada neću zaboraviti događaj od pre 10 godina, sa tadašnjom prodavnicom Pekabete kod Beograđanke. Bio je 8. mart i ja sam, vraćajući se s posla, tražio neko poklonče za majku. U navedenoj prodavnici sam video da imaju velika pakovanja Milka bombonjera koja nisam video nigde drugde, a majka je uvek volela tako neka specijalna pakovanja slatkiša. Nije bilo ni jeftino, ali sam znao da je prava stvar. U trenutku kupovine, prodavačica mi je dala bombonjeru koja je već bila upakovana u ukrasni papir. Inače uvek proveravam rok trajanja i želeo sam neku raspakovanu, ali sam poverovao prodavačici i pretpostavio da je tako nov proizvod sigurno ispravan.

Naravno, nekoliko dana kasnije sam saznao (i video) da je rok bio već istekao, sve čokoladice unutra su bile izbledele, osušene, tvrde i čudnog ukusa. Više puta sam odlazio u pomenutu prodavnicu, ali "šefica" nikad nije bila tu, a nije bilo nikog drugog ko je zadužen. Sa Pekabetom je to bila standardna praksa, bar jednom nedeljno sam u njihovim radnjama nalazio robu kojoj je istekao rok trajanja, pa tamo više nisam ni kupovao.

Conner
Conner je nekada bio veliki i vrlo cenjen (i skup) proizvođać hard diskova za kompjutere. U jednom trenutku su odlučili da povećaju profit proizvodnjom jeftinijih serija, "za mase". Međutim, već prva serija diskova bila je toliko očajna da je firma praktično u potpunosti propala. Uspeli su da izdaju novu seriju diskova, koja je bila u rangu sa konkurencijom, ali je već bilo kasno. Firmu je uskoro kupila veoma renomirana i cenjena firma Quantum. Ne treba ni pominjati da je i Quantum ubrzo izbacio seriju diskova koji su bili očajnog kvaliteta i firma se nikada nije oporavila. Ubrzo ih je kupila firma Maxtor, tada veliki proizvođač diskova i rival. Iako im reputacija ni do tada nije bila sjajna, od tog trenutka Maxtor diskovi su bili sve gori i gori. Na kraju je stvar "rešena" tako što ih je kupio najveći proizvođač hard diskova - Seagate. Nekoliko meseci posle toga, kupio sam tada najnoviju seriju Seagate hard diska. Crkao je dva dana kasnije.

De, de, de...?
I kakve sad to veze ima, pitate se vi? Pa dovoljno je pogledati kako se kretala karijera firme Pekabeta, odnosno u čije je vlasništvo prelazila, i stvari će biti mnogo jasnije.

Pre svega, u Maksi prodavnicama (verovatno i drugim) je sasvim uobičajeno da se jogurt, kratkotrajno mleko, ali i drugi slični proizvodi drže van frižidera. Dakle, u potpuno neodgovarajućim uslovima koji drastično utiču na skraćenje predviđenog roka trajanja. Skretao sam pažnju i Politikinom "Potrošaču", ali nije bilo nikakvog rezultata. Naravno, pošto Delez ima monopol na tržištu, koji država odbija da ozvaniči, najčešće sam prosto prinuđen da kupujem u njihovim prodavnicama. Ali tada strogo vodim računa da je jogurt u frižideru (poželjno ne u prvim redovima), da je datum današnji (eventualno jučerašnji) i da hladnoća pakovanja uliva neko poverenje.

Međutim, ovih dana u prodavnici primetim "akciju" sniženja cena za Lindt punjene čokoladne bombone. One ni u inostranstvu nisu jeftine, a kod nas su jezivo skupe, pa cenu nisam ni gledao. No, primetio sam da na pakovanjima stoji oznaka "-50%"! Odmah sam imao teoriju o čemu se radi, tim pre što su pakovanja bila malo čudno poređana (sa velikim razmakom između svake kesice), ali sam Delezu pružio šansu, odnosno dozu sumnje.

Naravno, šansu nisu iskoristili. Proverom podataka na pakovanju, bilo je jasno da rok trajanja ističe za manje od 2 nedelje! Ne mogu da tvrdim tačno, ali rok trajanja sličnih proizvoda obično je 8-12 meseci. U svakom slučaju, osim velike oznake "-50%", nigde nije bilo nikakvog pomena da je u pitanju sniženje cene zbog isteka roka trajanja! Da mi je znati kada su ove bombone uvezene u Srbiju...

Dakle, jasno je da duh Pekabete i dalje veoma aktivno živi. Jasno je i da Belgijanci nisu došli u Srbiju da uvode bilo kakva normalna pravila i standarde, nego samo da iskoriste priliku za iživljavanje nad jadnim kupcima kakvoj su se sigurno i sami zaprepastili. Da mi je da sam mogao da im vidim face kad su shvatili da ovde mogu tako da se ponašaju... Cene da ne spominjem, svakog dana nešto novo poskupi, a onda pokušavaju da nas foliraju tako što na neki proizvod, koji mesecima ima istu cenu, odjednom stave oznaku "Trajno niska cena" ili "Padam u nesvest" i tome slično. Prosto prodavačice malo prošetaju i postave te oznake u policama gde procene da ih nema dovoljno. A i druge cene samo stvaraju privid, jer na kasi ionako otkucaju nešto drugo, pa ako kupac primeti, samo kažu "tako mi kuca kasa, hoćete da kupite po ovoj izmišljenoj ceni?"

I tako se Belgijanac u Beogradu odlično provodi, a sami Beograđani će verovatno da dožive sudbinu firme Conner. Ostaje uteha da proces propadanja možemo da ubrzamo odlaskom u Maksi i kupovinom nekog od proizvoda na "akciji".

Živeli!

Poslao/la srdjanIcanic 14.05 Arhivirano u Srbija Komentari (0)

Šansa

Ne daj da joj govore, neka sama otkrije

rain 15 °C

U nedelju oko podneva krenem ja u šetnju. Napolju prilično oblačno, ali najavljena kiša baš i ne pada. Iznenađujuće, nigde žive duše. Spuštam se lagano, glavnom ulicom, pored okretnice autobusa, blago zamišljen. Pitam se kuda sve da prošetam. Kad, malo ispred, pored kioska neke "hrane", vidim stoji starija žena. I dalje zamišljen važnijim pitanjem, ovlaš prelazim pogledom i zaključujem da je ne poznajem. Niska, u kabanici, sa dodatnim kišobranom i još maramom vezanom preko glave. Al' deluje kao da baš na meni drži pogled... Brza provera.. ne, nisam na nudističkoj plaži. Hmmm....

Malo mi čudno da ne prepoznajem ženu ako se poznajemo, nisam baš u tim godinama. Kako prilazim, postaje evidentno da ona pomera glavu, da me prati pogledom. I definitivno se čudno smeška. Meni već neprijatno, trudim se da je prepoznam. Na temi razmišljanja o šetnji jedva da ostaje angažovan delić mozga. Ali ne, definitivno nemam pojma ko je ta žena.

Podsvesno, usporavam korak. Ako se već poznajemo, dovoljno je loše što je nisam prepoznao, gde još da ispadne da sam samo prošao pored nje "kao pored turskog groblja". Ona me sada već potpuno fiksira, sa širokim osmehom. Ja bez ikakve ideje. Konačno, kad je nastupio "potpuni prekid rada motora", ona progovori. Dijalog nikad neću zaboraviti:

Ona (ljubazno i srdačno): Izvinite, može li jedno pitanje?
Ja (i dalje malo zbunjeno): (ah, znači ne poznajemo se) Recite?

Što reče Balašević, "čekala je samo to". Ipak, nije počela da mi peva "Mirku". Nažalost.

Ona: Vi ste ovako mlad čovek...
Ja (u povlačenju): (ajoj, sad će da krene tužbalica o bolesnoj sestri i kupovini autobuske karte za Svilajnac)
Ona (samo nastavlja): Šta mislite, da li ovaj život pruža šansu mladim ljudima i šta bi oni trebalo da učine po tom pitanju?
Ja (zabezeknut, u jačem povlačenju): Ne i mislim da treba odma' da se ubiju!

Nije mi palo na pamet da čekam nastavak. Na pitanje sam dao odgovor, pa sam se okrenuo, ponovo upalio sve motore i nastavio užurbanim korakom, ne razmišljajući više o putanji šetnje. Nisam se ni osvrtao, a iza mene je ostao glas:

"A je l'? Ali ja ne mislim taakoooo, gospooodiiinneeeeeeeee...!"

Posle se nešto mislim, šta li je "pisac", uopšte, hteo da kaže tim pitanjem? "Da li ovaj život pruža šansu"? "Ovaj" život? Koji ovaj? Moj? Njen? I koji je onda "onaj"? Mislim da je pravo pitanje, ipak, kako ja uvek privučem takve likove? Više ne izlazim iz kuće nedeljom u podne, kad najave kišu.

A ti ako si mlad, mora da ti bude jasno: život je šansa sam po sebi i nema ništa lepše od života. Tvog i bilo čijeg drugog.

Živeli!

Poslao/la srdjanIcanic 13.06 Arhivirano u Srbija Komentari (0)

Adagio ravnoteža

Kakav ubitačan tempo ova zemlja diktira jadnim putarima

I ja sam, kao i mnogi drugi, sa zanimanjem i smeškom pratio tekstove i slike po Internetu o tempu kojim Japanci obnavljaju svoju zemlju, posle prošlogodišnjeg zemljotresa i cunamija. Naročito su impresivni bili primeri obnove puteva u rekordnom roku. Kako je priroda obezbedila postojanje ravnoteže u svemiru, jasno je da medalja ima dve strane. Naravno, kao sušta suprotnost Japanu, u cilju ravnoteže univerzuma, obično odlično može da posluži draga nam Srbija.

Koridor 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1
U emisiji SAT, emitovanoj 22. aprila, pominje se izgradnja tog jadnog koridora, odnosno deonice Grabovnica - Grdelica i Vladičin Han - Donji neradovac (prikladnog li naziva). U emisiji se kaže da je ukupna dužina tih deonica 31 km, a da će radovi, "ako sve bude teklo po planu", biti gotovi do 2015, odnosno za bezmalo 3 godine!? Pritom su pare obezbeđene "iz kredita Svetske banke".

Drugim rečima, gradiće se 10 km (plaćenog) puta godišnje (valjda zato koridor "10"), što je 833 metra mesečno, jedva preko 25 metara dnevno ili JEDAN metar na sat!?

Moram da pitam da li to radi jedan radnik, u jednoj smeni, bez mašina i lopate? Onako, nogama čisti zemlju, pa nogama raspoređuje šljunak, pa nogama utaba asfalt... Ne, čekaj, opet bi bilo više od metar na sat. Hmm, kako onda...? Ah, mora da je ostatak vremena predviđen za crtanje linija? A radnik nosi povez preko očiju, jedna ruka mu je vezana na leđima i mora da skakuće na jednoj nozi...

Tuga i sramota. Očigledno se vrh ove države neće složiti sa mnom, ali ja zaista mislim da bi tih 30 km trebalo izgraditi za mesec dana. Pa kud puklo. Makar ceo svemir postao neuravnotežen. Nekad čovek prosto mora da rizikuje.

Živeli.

Poslao/la srdjanIcanic 02.03 Arhivirano u Srbija Komentari (1)

(Članci 21 - 25 od 25) « Strana 1 2 3 4 [5]